LOŠE VESTI SA FARAŽA I DESNIČARE Donacija od 40 miliona funti ne može da mu kupi vlast u Britaniji: Narod ga neće
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Autor tvrdi da ni toliki novac ne može bitno da promeni izborni rezultat, jer Reform ima strukturni problem i podeljenu desnicu.
- Donacije bi, uz istragu o mogućim stranim prilozima, mogle i da odbiju birače, dok Faraž i dalje ostaje ranjiv na teme poput migracija preko Lamanša.
Nepravedno je što je jedan čovek, Ben Delo, Reform UK dao najveću don
aciju u istoriji britanske politike, 36 miliona funti, povrh četiri miliona funti koje je već donirao ove godine. Još je nepravednije što je Kristofer Harborn, koji je Reformu od izbora već dao 12 miliona funti, a Najdželu Faražu lično još pet miliona pre toga, izjednačio Delovu donaciju, piše Džon Rentul u svom komentaru za britanski Independent.
Međutim, bilo bi teško sprovesti zakon kojim bi se ograničio iznos koji pojedinci mogu da doniraju. U Americi su takvi zakoni doveli do stvaranja PAC-ova, političkih akcionih komiteta, koji su formalno nezavisni od stranaka i kandidata, ali troše novac u njihovu korist.
Endi Bernam razmatrao je zakon kojim bi se ograničile donacije, ali je upozoren da bi to moglo da blokira finansiranje Laburističke partije od strane sindikata, čak i kada taj novac potiče od miliona malih uplata članova sindikata.
Dakle, da, to je nepravedno, a skandalozno je i to što Reform istovremeno promoviše politiku naklonjenu kriptovalutama. Ipak, moje mišljenje je da slobodno društvo ne bi trebalo da pokušava da ograniči donacije sopstvenih građana koji žive u zemlji. A imam i dobre vesti za one koji strahuju da Delo i Harborn mogu da kupe sledeće izbore. Ne mogu.
Čak ni Donald Tramp ne može da kupi izbore za Kongres tako što bi svim Amerikancima ponudio po 5.000 dolara ukoliko republikancima obezbede većinu u oba doma Kongresa.
Kako bi Reform mogao da potroši desetine miliona funti
Šta će Reform uraditi sa tim novcem? Delo je nameravao da daje po milion funti mesečno sve do parlamentarnih izbora, ali je odlučio da ceo iznos uplati unapred za slučaj da Bernam ponovo promeni mišljenje i pokuša da ograniči donacije.
Teo Bertram, nekadašnji specijalni savetnik u Dauning stritu 10 za vreme Tonija Blera i Gordona Brauna, koji sada vodi Social Market Foundation, na društvenim mrežama izneo je svojevrsnu fantaziju političkog stratega o tome kako bi potrošio tako ogromnu količinu novca, i to pre nego što se saznalo za drugu donaciju.
Sa 36 miliona funti, on bi "zaposlio i obučio 80 lokalnih organizatora u izbornim jedinicama u kojima je razlika pet procentnih poena, a njihov broj povećao na 160 do 2028. godine, uz tim viših terenskih menadžera". Procenio je da bi to koštalo oko 20 miliona funti. Preostalih 16 miliona potrošio bi na "tehnologiju i podatke", kako bi pokušao da sustigne laburiste i konzervativce, koji imaju "višegodišnju prednost", sa ciljem da se "vode lokalne ciljane kampanje o pitanjima koja na lokalnom nivou izazivaju emotivne reakcije ili privlače pažnju".
To je zanimljiva računica, jer potvrđuje da čak i velika količina novca može da napravi razliku samo na marginama. Džejms Goldsmit je 1997. finansirao evroskeptičnu Referendumsku partiju, koja je na oglase u štampi potrošila više od laburista i konzervativaca zajedno i dostavila VHS kasetu, tada tehnologiju na vrhuncu popularnosti, u pet miliona domaćinstava. Osvojila je 2,6 odsto glasova.
Čak i kada bi Reform bio dobro vođena, profesionalna organizacija koja novac troši inteligentno kao što Bertram predlaže, to bi moglo da donese najviše oko jednog procentnog poena razlike. Trošenje dvostruko veće sume verovatno ne bi napravilo nikakvu dodatnu razliku. Nikakva količina novca ne može da ujedini podeljenu stranku niti da smiri sukob ega na njenom vrhu.
Ogromne donacije mogle bi i da odbiju birače
Zapravo, donacije bi čak mogle da udalje birače od stranke. Ideja da iza Reforma stoji veliki kapital ili da bi taj novac mogao da utiče na njegovu politiku lako bi se u svesti javnosti mogla povezati sa istragom koju Metropoliten policija vodi zbog navoda da je stranka prekršila pravila o političkim donacijama iz inostranstva nakon tajne istrage Kanala 4.
Još važnije, novac ne može da reši strukturni problem Reforma, a to je činjenica da nije uspeo da potisne Konzervativnu partiju. Faražova greška nije bila u tome što je prihvatio previše prebeglih torijevaca, već što ih je prihvatio premalo. Da je, recimo, polovina konzervativnih poslanika prešla kod njega, on bi sada bio neprikosnoveni lider britanske desnice.
Umesto toga, Konzervativna partija je uglavnom ostala netaknuta, a Kemi Bejdnok uspela je da uzvrati. To znači da će glasovi desnice na sledećim izborima biti podeljeni, što Faražu otežava put do pobede.
Na prvi pogled izgleda da su podeljeni i glasovi levice, ali pad podrške Zelenima poslednjih meseci znači da je levica mnogo ujedinjenija od desnice. Laburisti i Liberalne demokrate gotovo da se međusobno ne takmiče na terenu. Praktično su podelili zemlju između sebe, a njihovi birači spremni su da glasaju za onu stranku koja lokalno ima najbolje šanse.
Faraž ostaje problem za deo birača
To ne važi za Reform i konzervativce, što je potvrdilo istraživanje javnog mnjenja koje je ove nedelje sprovela Skarlet Megvajer iz Merlin Stratedžija. Utvrdila je da je Reform stranka protiv koje birači najviše žele da glasaju, kao i da su konzervativni birači gotovo podjednako motivisani da glasaju protiv Faražove stranke kao i protiv laburista.
Faraž i dalje ima teme koje mu idu u prilog, pre svega čamce sa migrantima koji prelaze Lamanš. Ali Bernam je pokazao da može da neutrališe to pitanje sve dok broj dolazaka opada.
Previše birača jednostavno ne voli Faraža i njegovu stranku, a sav novac ovog sveta to ne može da promeni.
(Kurir.rs/Independent.co.uk)